Potražite znakove.

 

Biti preduzetnik, započeti biznis, biti deo startap sveta je ovih dana baš u modi. Sijajući ponos među ljudima kada kažu da će započeti sopstveni startap, ili da će biti deo ovog novog, inovativnog, vrhunskog startapa, ili čak kada kažu da je njihova ideja jedinstvena, je neprocenjiv. Ipak, teška istina je da ne postoje nove inovativne ideje. Sva fama traje otprilike nedelju dana, ali onda dođe shvatanje da ne postoji „jedinstvena ideja“. Ipak, ima jedna stvar koja je zajednička svim uspešnim startapima – njihova priča.

Kako su počeli, zašto su počeli, i šta je vodilo ka tome da započnu svoj biznis. Da li je razlog novac? Da li je zbog pijane noći u baru sa prijateljem koji uvek ima mali milion ideja? Da li je zbog strasti? Iskustva? Da nije možda nešto lično? Svi imamo sopstvene razloge. Neki su možda izrazitiji od drugih, ali u ovom svetu sve je to igra preživljavanja. Kao u onoj igrici Liga Legendi gde strategija, motivacija, saborci, strast, ideja, i odlučnost rade zajedno. Dakle, kako smo mi počeli, kako sam ja počela, kako je FoodToHeal počeo – to bi bila moja priča.

Faza otkrivanja

U idealnom svetu, svi bi smo hteli da budemo ono o čemu smo maštali kao deca. Hteli bismo da budemo Gostbastersi, vatrogasci, superheroji, doktori, inženjeri, advokati, itd. Delimično, ove misli nastaju pod uticajem kulture, naše pozadine, i ljudi sa kojima smo odrasli. Nekada nas ovaj uticaj vodi ka praćenju prave linije, umesto ka bavljenju onime u čemu smo najbolji. Uvek postoje znakovi, samo su ljudi oko vas ti koji uskaču u „pomoć“, „štiteći“ vas od značajne budućnosti. Iako iz najbolje namere, to je ono što pravi ovce od ljudi. Imam savršen primer za to. Na skorijoj maturskoj večeri, saznala sam da je jedan moj dobar prijatelj iz
doktorske familije. Moje pitanje je bilo: „Da li je to ono čime bi zaista hteo da se baviš?“ Odgovor je bio: “NE! Hteo bih da se bavim umetnošću – sviranjem i pozorišnom glumom.“ Inače, on bi bio sjajan doktor, ali nakon 6 godina bavljenja medicinom. Nekako je smatrao da je njegov red da prati porodično zaveštanje.
Ali, da li je zaveštanje dobro ako nije vaše lično?

Što se mene tiče, mislim da sam ubola premiju sa ljudima kojima sam okružena. Kada sam prvi put shvatila kakva je moja strast za ovim svetom, imala sam 10 godina. Bila sam čudno dete. Odrasla sam u
internatu. U ranom detinjstvu dijagnostifikovan mi je ADHD, a kasnije anksioznost i depresija. Do svoje desete godine, bila sam na tri različita leka kako bih mogla da balansiram svoje raspoloženje i postupke. To me je stavilo, dakle, u centar pažnje. Žrtva vršnjačkog nasilja bilo mi je srednje ime. Jedina uteha mi je bilo čitanje knjiga iza polica u biblioteci. Mogla bih da kažem da je biblioteka bila moj jedini prostor za meditaciju. Imala sam najbolju prijateljicu, ipak – drugaricu još od vrtića.
U to vreme, u trendu je bilo da svi prave ručno rađene priveske za ključeve, onakve kakve pravite sa obojenom niti, pletete, i kačite za pernice. Što ste ih više imali, bili ste popularniji. Ako ste bili siromašni kao ja, bili ste prava meta. I tako sam odlučila da probam ne samo da ih pravim, već i da ih prodajem. Ali, niti ja niti moja drugarica nismo imali dara za pletenje. Naši privesci su više izgledali kao apstraktna umetnost, a ne kao idealna kreacija. Dakle, morali smo da dodamo im dodamo nešto po čemu će se isticati. Dodali smo mali kaiš ispod. To je bio naš mamac. Počeli smo sa prodajom i uspeh je bio astronomski. Nikada nisam bila toliko popularna i nikada nisam tako dobro spavala, u potpunosti bez anksioznosti. Shvatila sam da na ovaj način pretvaram svoj alter ego u pozitivnu energiju. Počeli smo da primamo zasebne narudžbine i prodavali smo brzo. Međutim, nekada morate i da doživite neuspeh. Ukratko, bili smo uhvaćeni u prodaji (što je bilo nelegalno) i bili smo suspendovani iz škole. Ipak, nešto od tog incidenta mi je ostalo u glavi, reči mog direktora: „Iako ste prekršili pravila, našli ste način da pravite stvari – sjajne stvari. Ne zaboravite to.“
I dalje se setim toga kada sam pod stresom. To je bilo vreme kada sam volela osećaj postojanja u ovom svetu – uspehe, neuspehe, muke, stres, i mali oslobađajući osećaj kada sve prođe kako treba.

Faza motivacije

Kako da znate da li ste dovoljno motivisani za vašu ideju? Nemojte me shvatiti pogrešno – svaka motivacija je dobra, ali postoji postoji ona motivacija koja vam omogućava da izdržite, a postoji i ona “Red Bull motivacija” koja je u stvari samo takozvana “obogati se brzo” motivacija. Vašu motivaciju mora nešto da pokreće – bilo to nešto lično, ljubav, ili želja za društvenom promenom. Ako vaša motivacija potpada pod neku od ovih kategorija, onda ste na pravom putu. Što se mene tiče, mene motivišu sve tri kategorije.

Lično: kao što sam već pomenula, moj ADHD i siptomi koji su iz njega proistekli su postali moja senka. Rano sam shvatila da sam drugačija, a kanalisanje toga je bilo teško. Tekvondo je pomogao malo, ali se vraćalo. Lekovi su pomagali, ali bi usledila vrtoglavica i zbunjenost. Do trinaeste godine bila sam zaglavljena u ovoj petlji. Počela sam da se samopovređujem sa 8 godina i i dalje imam svoje ratne ožiljke. Nakon toga sam upala u vrtlog poremećaja ishrane, uzrokovanih mojim standardnim simptomima kao i nasiljem oko mene. Loše navike u ishrani su takođe bile ono što je uzrokovalo moje promene ponašanja. Nisam shvatala to tada.
Počela sam da se aktivno zanimam za kuvanje nakon gledanja priče Gordona Remzija. Mislila sam da ako uspem da pronađem nešto u vezi sa hranom, možda mogu sebi da pomognem. Uz pomoć mog profesora domaćinstva, počela sam da istražujem i to je dovelo do toga da pronađem svoj put oko hrane. Ipak, bila sam i dalje naivna, i nikada nisam zadržala to kao životno pravilo. I dalje me je privlačila nezdrava hrana i ubrzo sam došla do kapi koja je prelila čašu. Gubitak nekoga ko mi je značio doveo je do toga da pokušam da izvedem samoubistvo. Godinu dana boravka u bolnici, oporavljajući slomljene kosti, i rigorozna psihoterapija su me naterali da shvatim da postoje i drugi ljudi koji pate isto kao i ja. Nisam bila jedinstvena, ali sam znala da mogu da uradim nešto povodom toga. To je postalo moja lična motivacija da pomognem ljudima svojom idejom.
Ljubav: nakon tog incidenta, provela sam neko vreme van škole. Preživela sam i prešla u sledeću fazu života. Počela sam tako što sam zavolela sebe, sa svim svojim dobrim i lošim stranama. Razvila sam svoje
samopouzdanje i ličnost. Dopustila sam sebi da budem ranjiva, jer tako mogu da se zalečim od napada umesto da patim kao kornjača sa polomljenim oklopom. Prenela sam tu ljubav i na ljude oko sebe, prijatelje, učitelje, strance, i ljude koji dele moju priču. Istu tu ljubav sam prenela u svoju ideju i karijeru. Počela sam da putujem i da istražujem kakao hrana funkcioniše u različitim kulturama. Kako je hrana naših predaka lečila ljude i mentalno i fizički, kako su samuraji bili mentalno jaki i u najgorim okolnostima, koja hrana je uticala na to itd. Pitanja i odgovori su doveli do toga da svuda nalazim recepte.
Počela sam da praktikujem pravilnu ishranu kao način života. Zavolela sam sebe, a ne sliku o sebi, zavolela sam ljude onakve kakvi jesu i, konačno, zavolela sam svoju strast – što je ono što je u mom mozgu činilo granicu između života i smrti.
Društvene promene: Tokom svojih putovanja, posmatrala sam različite ljude. Iza tih osmeha su brige, iza maski društvenih mreža su mračne emocije, i iza svakog uspeha su preispitivanja i sumnja u sebe. Takođe sam primetila mnoge koji podlegnu ovim emocijama. U brzo tempiranom životu, hrana je brza, veze su brze, posao je brz, i vreme je brzo. Više ne postoji balans između zdravog načina života i uspešne karijere. Naša osnovna potreba je ishrana. Kada ona ispadne iz balansa, sve ostalo je prati. Činjenica je da nam treba otprilike 30 minuta da dobavimo hranu i pojedemo je. Pre nego što je svarimo, već smo na sledećoj tački dnevnog reda. To takođe utiče na rad našeg mozga. Ljudski mozak je neverovatna misterija. Uz prave alate, može da se održava.

Slučajevi samoubistva dostižu uznemirujuće cifre ovih dana. Njima prethode iscrpljenost, stres, depresija, anksioznost, i poremećaji ishrane. Umesto izjašnjavanja i traženja rešenja, naučeni smo da stavimo masku i kamufliramo naša osećanja. Zato je FoodToHeal osnovan – da bismo kreirali recepte koji mogu da se spreme za 30 minuta i koji se fokusiraju na održavanje i oporavljanje balansa pravilnog funkcionisanja vašeg mozga, bez ugrožavanja drugih aspekata funkcionisanja. Smanjenje gore navedenog broja je glavna misija FoodToHeal-a.

 

 

Faza izdržavanja

Šta radite nakon što prebacite ideju iz glave na papir?
Pravite prvi korak i spremate sebe za svaku moguću posledicu. Mentalno se fokusirate na krajnji cilj i pravite mrežu saradnika, prijatelja, i mentora koji vas podržavaju i pomažu vam da popunite praznine. Jedna od rečenica mog mentora koja mi stoji u glavi je: „Uvek budite spremni za obrte.“ Neuspeh je deo pokretanja ideje. FoodToHeal nije uspeo tri puta, i sećam se svakog puta kao da je juče bio. Posle trećeg neuspeha upala sam u popriličnu depresiju. Bila sam bez para, izolovana od drugih, u stranoj zemlji, bez ikakvog oslonca. Bila sam spremna da bacim peškir, ali sam ipak u glavi držala ono „Šta bi bilo kad bi bilo?“ Nisam još bila spremna da odustanem.

Krvave suze i znoj išli su mi niz lice dok sam radila na restrukturiranju svog plana. Započela sam FoodToHeal po četvrti put, ovaj put sa pravilnom strukturom i egzekucijom. Sa definisanom metodologijom. Šta sam mislila pod izdržavanjem?
Kada se ukrcate na ovo putovanje, dobro i loše dolaze u paketu. Biti bez para, ili uz manje luksuza je nešto što biste trebali da očekujete od starta. Naravno da biste radije trošili svoje vreme putujući do svojih klijenata, ili po networking događajima umesto radeći, bilo fizički bilo ispred kompjutera. Prijatelji će vas možda izolovati. Neki će možda i otići. Na početku, žalila sam za onima koji su otišli. Bila sam tužna što mnogi nisu mogli da razumeju da postoji čvrst razlog što nisam mogla da dođem na venčanje, ili da odem na to putovanje na Ibicu. Osećala sam se usamljeno, ali sam u isto vreme oko sebe okupila dosta istomišljenika. Uvek postoji ona grupa ljudi koja će probati da vas odgovori od toga. Neki možda i imaju dobre namere, dok neki sigurno imaju loše namere. „Pridruži se grupi,“ „Zašto se mučiš,“ „Zar ne bi bilo da pronađeš pravi posao,“ „Aha, znači još ne zarađuješ novac od toga?“ – ovakvi razgovori su za izbegavanje. Čak i ako ste usred svega toga, mentalno se izdvojite i pustite da se odbiju o vas. Negativni razgovori su ono što vam najmanje treba kada tek započinjete. Kada istrajete – okrećete se, a kada se okrećete – postajete kreativni. Kada postanete kreativni – dobijate gvozdeni stomak za sve izazove pred vama.

Faza napredovanja

Dakle šta sada?
Prošli ste otkrivanje, izgradili motivaciju, i razvili gvozdeni stomak. Šta je sledeći korak?
Nastavljate da se krećete napred.

Pada mi na pamet ona čuvena: “Mali korak za čoveka, veliki za čovečanstvo,” kao što je rekao Nil Armstrong kada je prvi zakoračio na Mesec.
Uprkos svim preprekama uvek budite kreativni i prevaziđite ih, pronađite saradnike koji će vas podržavati i biti tu za vas u predstojećim bitkama. Okružite se istomišljenicima. Lično, obožavam da slušam priče o neuspehu. Umesto opčinjavanja tuđim uspehom preferiram da budem inspirisana snagom i odlučnošću. Dakle uvek nađite način da se krećete napred.
Dakle šta je sledeće za FoodToHeal?
Mi radimo isto to, krećemo se napred. Na tom putu sve više učimo i rastemo. Ako ne stagnirate, već ste jedan korak ispred.

Zaključak

Za svakoga na ovom putovanju, od Opre Vinfri do Stiva Gardnera, bilo je to putovanje pokušaja i
grešaka. Putovanje otkrivanja i rasta. Jednom kada napravite taj prvi korak, obećavam vam, nećete hteti
da se vratite nazad čak ni u najgorim momentima.

 

0 comment(s)